pinterest linkedin

Pariski povratak u budućnost

Tekst i fotografije: Predrag Marković d.i.a. (M.Arch)

Pored brojnih titula grada svetlosti, ljubavi i umetnosti, Pariz se slobodno može nazvati gradom muzeja. Svetska prestonica kulture ponosno čuva u sebi neka od najvećih umetničkih remek-dela čovečanstva. Slavni Luvr (Le Louvre), Muzej Orsej (Musée D’Orsay), i mnogi drugi poznati i jedinstveni muzeji koje ovaj grad poseduje, leta 2006.godine dobili su još jednog uvaženog člana, Muzej Prvih umetnosti na keju Branli.

Muzej Prvih umetnosti se nalazi u samom srcu Pariza, u neposrednoj blizini Sene i Ajfelove kule. Iako sa sjajnim položajem, lokacija na kojoj je muzej izgrađen je dugo bila predmet raznih političkih, ekonomskih i birokratskih sporova. Tek 1998.godine, najviše zahvaljujući tadašnjem predsedniku Žaku Širaku (Jacques Chirac), doneta je konačna odluka da se na 2,5 hektara najskupljeg zemljišta u Parizu izgradi Muzej Prvih umetnosti. Ubrzo je raspisan jedan od najvećih međunarodnih arhitektonskih konkursa za čijeg pobednika je decembra 1999.godine proglašen jedan od najvećih arhitekata današnjice, Žan Nuvel (Jean Nouvel). U jesen 2001.godine počela je gradnja muzeja koji je, kako će se kasnije pokazati, u mnogim aspektima pomerio granice tadašnje arhitektonske, graditeljske ali i muzeološke prakse. Nakon 5 godina gradnje i uloženih 232.5 miliona evra, 23. Juna 2006.godine svečano je otvoren novi ponos kulturne ponude Pariza.

Takav muzej je trebalo izmisliti, jer muzej koji govori o drugima ne može biti kao svi ostali. Pre nego što je program muzeja postavio pitanje arhitekture, on je postavio pitanja društva, kulture, civilizacije. Muzej koji pod jednim krovom objedinjuje artefakte urođeničkih umetnosti, kultura i civilizacija Afrike, Azije, Okeanije i Amerika svakako mora odgovoriti na sva ova suštinska pitanja. Fond muzeja Prvih umetnosti je u osnovi nastao spajanjem dva muzeja, Muzeja Ljudi, koji je nastao na osnovama Etnografskog Muzeja i Nacionalnog muzeja umetnosti Afrike i Okeanije, poslednjeg naslednika nekadašnjeg Kolonijalnog muzeja. Svakako, veliki doprinos uvećanju fonda novog muzeja dali su i brojni privatni kolekcionari i trgovci umetninama među kojima se posebno istakao Žak Keršaš (Jacques Kerchache), koji je uz tadašnjeg predsednika Francuske Žaka Širaka imao veliki uticaj na pokretanje, osmišljavanje, realizaciju i razvoj ideje postojanja Muzeja Prvih umetnosti. U njegovu čast, sala za istraživanje u okviru radionica i edukativnog dela muzeja nosi njegovo ime a muzej u svom fondu objedinjuje preko 267.000 eksponata od kojih su samo njih 3.500 izloženi.

Sa druge strane, ovaj muzej se može smatrati i darom tadašnjeg francuskog predsednika Žaka Širaka koji je nastavio u graditeljskom smilu pokretačku i pokroviteljsku tradiciju svojih prethodnika. Svakako je među njegovim prethodnicima u tom smislu najplodniji bio Fransoa Miteran (François Mitterand) koji je direktno zaslužan za izgradnju Opere na Bastilji, Velike kapije na Defansu, proširenja Luvra, izgradnju tunela ispod Lamanša kao i mnogih drugih graditeljskih poduhvata. U najznačajnije projekte iz vremena Žaka Širaka spadaju upravo Muzej Prvih umetnosti na keju Branli i zgrada Pariske Filharmonije u parku La Villette, čija gradnja će biti završena naredne godine. Zanimljivo je primetiti da oba projekta predstavljaju pobednička rešenja slavnog francuskog arhitekte Žana Nuvela na velikim međunarodnim konkursima.

U svojim ključnim delovima, Muzej je jedan čudesni organizam. Možda je njegova pojava zbunjujuća, forma nepravilna, ali on je ipak deo Pariza, njegovih lepih bulevara i četvrti. Staklena palisada prema keju i Seni, bez vizuelnog razdvajanja stvara potrebnu distancu između muzeja i grada. Serija administrativnih i servisnih zgrada, naslonjenih na zabate okolnih objekata orijentisanih ka Ajfelovoj kuli stvara svojevrsni greben koji štiti muzej od okoline, istovremeno omogućavajući njegovom vrtu da ostane nesputan, protočan, javan. Sve su one specifične na svoj način, koji pruža uporište jedinstvenom umetničkom izrazu koji ih je oblikovao i prilagodio urbanom okruženju u kome se nalaze. Inovacije Žana Nuvela, koji je projektujući ovaj muzej ponudio pomalo neobična rešenja, pozivaju na spektakle i na izložbe sa maštovitošću i zagonetnošću, raskošnošću i eksperimentisanjem, spasonosnim krajnostima koje spasavaju muzej kao instituciju od monotonije. Zanimljivo je primetiti kako ovaj kompleks muzeja ne poziva samo na kreativnost već i na raskoš, svojstvenu muzejima primitivnih umetnosti koji često svoje najznačajnije eksponate proglašavaju svetim. Svakako, neophodno je da prođe još vremena kako bi se ti eksponati mogli prepoznati i izjednačiti sa remek-delima umetnosti zapadne civilizacije.

Izložbe postavljaju suštinska pitanja današnjice ali one takođe služe i za promišljanje tuđih pogleda na nas. Davnašnja antropologija je na svoje objekte istraživanja gledala sa blagošću dok se današnja trudi da uspostavi tačke gledišta poređenja među kontinentima.Više ne postoji nepoznata teritorija, međutim, drugi, naviknuti na vaše posmatranje mogu vama manipulisati. Uostalom, u Muzeju se najviše susrećemo sa razlikama između ’’našeg’’ i ’’njihovog’’ poimanja sveta, gde postoji značajna razlika između zapadnjačkog koncepta objekta po kome predmet ostaje predmet i drugog, ne-zapadnjačkog po kome objekat može biti privremeno subjekat, zarad rituala. Ovi ’’objekti-subjekti’’ mogu biti i osuđeni na propast, smrt, kao deo svoje ritualne uloge. Takođe upoznajemo se i sa skromnim, svakodnevnim predmetima, telesnim, ukrasnim, poput nakita. Sva pitanja vezana za percepciju, sećanje, jezik, pozivaju na osmišljavanje novih načina izlaganja, dubljih i jasnijih jer nužnost je izvor kreativnosti. Odbacujući ideju zatvaranja u sale, prostori namenjeni izlaganju zahtevaju osmišljavanje, čime je vođstvo muzeja prinuđeno da dostupnim alatima istraži različite forme i kreira prostor koji je u skladu sa kontekstom i diskursom svake nove izložbe.

Obilazak Muzeja Prvih umetnosti počinje ulaskom u vrt iznad čijeg središta, na izvesnoj distanci se može uočiti glavna masa galerije, prostora namenjenog stalnoj postavci. Ako se ponekad čini da je prostor galerije otrgnut od tla, to je onda učinjeno da bi se oslobodio prostor namenjen vrtu. Koncipiran od strane poznatog francuskog botaničara, vrtlara i pejzažnog umetnika Žila Klemona (Gilles Clément), ovaj zeleni arhipelag ne predstavlja samo ukras muzeja i grada. On sa galerijom deli istu brigu o našim predrasudama prema nepoznatim krajevima čiju umetnost Muzej u sebi krije, trudeći se da našem duhu približi nepoznate krajeve i podari im novu dubinu. Tako vrt ostavlja objekat muzeja u pozadini, vodeći nas kroz aleje visokog šiblja, rastinja i dekorativnih biljaka, kako bismo ga kasnije ponovo otkrili, obogaćeni doživljajem prolaska kroz minijaturni kolaž Afričkih savana, Australijskih prerija i Južnoameričkih prašuma. Svojom konfiguracijom i brojnim stazama, vrt nas hitro udaljava od poznatog nam sveta i uvodi u potpuno nove, nepoznate ambijente, svojstvene staništima kultura čija dela unutar muzeja možemo upoznati. Brežuljci i jame koje oblikuju ovaj pejzaž, trasiraju pešačke tokove i uvlače posetioca u jedan cudesni svet botanike, načičkan proplancima, oazama tišine, prošaran raznolikošću. Kroz obilazak vrta, posetioci se suštinski upoznaju i približavaju kulturama čiju umetnost unutar muzeja mogu otkriti. Tako je vrt  podređen funkciji muzeja i njegovom kontekstu medijuma između dalekih, malo poznatih kultura i kosmopolitskog sveta.

Iz fasade galerije, nad vrtom se nadvija 28 raznobojnih kutija, štiteći jedinstvena mesta na kojima su izložene posebne grupe eksponata. Izdubljene kao pećine, smenjuju se male sale u kojima je atmosfera prilagođena izloženim predmetima. Gledano sa keja Branli, po lepom danu, galerija se teško može razaznati od zelenila drveća, pastelnih boja samih kutija kao i motiva utisnutih na staklenoj palisadi uz ulicu. Ovakva kompozicija čini da objekat muzeja nestane u bogatstvu boja.

Menjajući se kao i ćud vremena i godišnjih doba, zelena fasada koja prekriva jedan od servisnih objekata muzeja prema keju Branli osmišljena je od strane Patrika Blana (Patrick Blanc), poznatog francuskog botačara, koji se smatra tvorcem savremenog pojma ‘’zelenog zida’’. Sintetička nepropusna prostirka spojena sa podlogom od PVC-a štiti objekat od vlage ‘’zelenog zida’’ koji se razvija na specifičnoj podlozi bez zemljišta. Unutar kompleksne konstrukcije ‘’zelenog zida’’, nalaze se i posebne perforacije koje usmeravaju rast korenja zasađenih biljaka kao i specifičan sistem za zalivanje. Impozantnih dimenzija, sa površinom od preko 2.400 m² sam autor ovaj ‘’zid’’ smatra krunom svoje karijere, kojim je u neposrednu blizinu čeličnog simbola Pariza doneo duh savremenog, održivog načina razmišljanja.

Na suprotnoj strani, objekat muzeja orijentisan prema Rue de l’Université, u prizemlju sadrži pomoćne ulaze u muzej i njegovu biblioteku dok se na spratu nalaze radionice. Ceo objekat odiše mudrošću i skromnošću. Athitekta, Žan Nuvel, je želeo da ovaj segment muzeja obogati intervencijama aboridžinskih umetnika pa je tako osam odabranih umetnika svojim delima ukrasilo ponuđene površine. Oslikani zidovi i tavanice zajedno sa refleksijama velikih staklenih površina kroz koje se pruža pogled na sam centar Pariza pretvorili su često monotone i neinventivne prostore administrativnih i edukativnih funkcija u ambijente u kojima je zadovoljstvo boraviti.

Ulaz u Muzej predstavlja prelazak iz našeg sveta u neke druge, izlazak iz vrta u kome smo započeli obilazak. Beo, oblikovan brojnim krivinama, zastakljen, u sebi sadrži prostor namenjen privremenim postavkama. Fasada ulaznog dela muzeja je pokrenuta, segmentisana i zatalasana kao kakva tkanina, koja kontrolisano propušta svetlost, stvarajući željenu atmosferu u unutrašnjosti. Tako svetao, ulaz se može doživeti i kao žiža muzeja, od koje putevi vode u tamu, rampom ka galeriji, stepenicama ka dvorani i salama za predavanja. Visina predvorja je naglašena totemom koji je do nedavno krasio ulaznu partiju jednog od nekoliko muzeja koji su svoje kolekcije udružili u jedinstveni fond muzeja Prvih umetnosti. Veliki, kosi komadi tavanice propuštaju snopove svetlosti, maskirajući prisustvo okolnihi zgrada i vraćajući pažnju posetilaca na sam muzej. Odavde se posle obilaska privremene postavke istraživanje nastavlja nudeći dva puta. Avantura može da počne.

‘’Toranj muzike’’ je dominantni volumen ulazne partije muzeja, početna tačka svih važnih komunikacija koje se razvijaju u prostoru obavijajući se oko njega. To je stakleni cilindar visine 23 metra u kome je smešten fond koji broji 8.000 muzičkih instrumenata. Od njega, posetioci se vešto izvajanim stepenicama oko ove arhivirane postavke spuštaju na najnižu etažu muzeja u kojoj su smešteni depo eksponata ali i sale za predavanja, kao i dvorana posvećena čuvenom francuskom antropologu i filozofu, Klod-u Levi Stros-u (Claude Lévi-Strauss). Kako bi odgovorila brojnim aktivnostima na koje poziva, dvorana pruža veliki broj različitih konfiguracija. Na jednoj strani ove multifunkcionalne sale nalaze se pregledni redovi sedišta dok je naspram njih zatalasana tribina. Dvorana je u neposrednom kontaktu sa spoljašnošću jer je samo stakleni zid deli od otvorenog amfiteatra u vrtu. Kroz njega, svetlost uplovljava iz ozelenjene spoljašnjosti u tamnu unutrašnjost sale, koja se nadovezuje na morfologiju vrta. Odnos koji ostvarujemo sa zgradom ne prenosi se i na njenu unutrašnjost jer je koncipiranje objekta uključivalo spoljašnji svet, kompletno okruženje. Odnos između objekta, vrta i Sene je vodio prostorno definisanje događaja programiranih među zidovima i izvan njih, u vrtu i u gradu. Auditorijumu je suđeno da ima svoj sopstveni život. On nije pod prisilom da ugosti manifestacije koje ilustruju privremene izložbe. U svojoj singularnosti, on je ponekad dvorana za spektakle i univerzitetska katedra, spolja i iznutra. On pruža veliku slobodu pristupa formama spektakla i dozvoljava različite postavke prostora a samim tim i produkcije. To je jedan vrlo koristan, promenljivi prostor, na trenutke predivan i intiman. Njegova organska forma je pogodna za izvođenje brojnih programa: rituala, predstava urbanih kultura, nastupa nacionalnih umetnika, modnih revija itd.

Rampa koja vodi ka galerji takođe započinje obavijanjem oko staklenog ‘’Tornja muzike’’. Polako se vijugavo izdiže i razvija narednih 180 metara nudeći sa galerije raznovrsne vidike na vrtove u eksterijeru, sve dok se kroz rascep u tavanici ne utopi u polutamu platoa sa kolekcijama i stalnom postavkom. Ona pruža naročito zanimljive strme poglede na unutrašnjost muzeja, dok su sa mezanina sagledivi plafoni različitih visina. Značajno je napomenuti da su se u muzeološkoj praksi daleko uspešniji pokazali muzeji čija arhitektura uspostavlja dijalog sa okruženjem i svojim unutrašnjim prostorom i koji se oslanjaju na svoj lepršavi karakter. Kretanje krivudavim usponom rampe, prema galeriji može predstavljati otežavajuću okolnost, koja je paradoksalno u suprotnosti sa idejom ležernog obilaska izložbe.

Osvajanjem rampe, ulazi se na galeriju koja predstavlja potpuno novi svet, bitno različit od svega sa čime smo se prethodno susreli. Eksponati su u sebi samima. Postavljeni u obilje, ali ipak izolovani, usamljeni, zaštićeni. Galerija je sada njihov dom. Oteti iz svojih svetova, oni žive u sećanjima koja nose sa sobom. Upućeni su na svoje prisustvo, obasjani sopstvenom aurom. Prostor koji ih štiti je za njih smišljen, ali oni su zagledani negde drugde, ka nekim drugim mestima, drugim vremenima. U polutami utisaka, oni beže od skamenjivanja koje ih koči i prekida njihovu kontemplaciju i uživanje, poštovanje njihove vrednosti. Svet galerije gde je smeštena stalna postavka razlikuje četiri kontinenta u jednoj jedinoj geografiji, kao da spaja epohe u jedno jedinstveno vreme. Zamišljen kao arhipelag, on poziva na otkrivanje koje je jednako čulno koliko je i vizuelno.

Centralna linija kretanja galerijom je određena dugačkim, vijugavim ’’zmijama’’, koje predstavljaju ujedno zidove za izlaganje i svojevrsni nameštaj koji u sebi krije minijaturne paviljone sa sedištima i kompjuterima, namenjenim virtuelnom istraživanju muzejskog fonda. Obavijene kožom, one su tako oblikovane kako bi zaklonile one koji žele da odmore, i saopštile informacije koje se mogu gledati, čitati ili dodirnuti. Ovako zamišljen prostor u posetiocima budi sećanja na mentalne mape prostora iz kojih eksponati potiču. Sama galerija predstavlja nepregledno bogatstvo eksponata, grupisanih po srodnim temama, regijama iz kojih potiču ili jednostavno namenama. Raznobojne trake u podu i pozidovima služe kao vodilje prilikom obilaska stalne postavke. Nivo galerije u sebi sadrži i posebni međunivo na kome se nalaze sekcije namenjene interaktivnom istraživanju. Prostrani stolovi namenjeni čitanju, udobne klupe sa ekranima osetljivim na dodir pojačavaju utisak kompleksnosti prostora u kome se nalazimo, kao i mogućnosti koje su nam ponuđene kako bismo što više otkrili i naučili o predmetima koji nas okružuju.

Na visini krovova, blizu neba, Pariz je radost. Poslednji poklon arhitekte Muzeju i njegovim posetiocima je terasa na krovu galerije, sa otvorenim vidikovcem prema ostatku grada. Pogled nije sputan ogradama, koje nadoknađuju bazeni sa vodom na ivicama, kako bi umanjili opasnost, a dodatnu draž im donosi vetar, razigravajući površinu refleksije. Tlo, minerali, biljke, voda, sve ravni muzeja su uključene u prostornu igru reprodukovanja bogatstava različitih krajeva sveta čija umetnost je izložena. Medijateku na zapadnoj strani terase mogu koristiti posetioci kako bi za velikim stolovima i monitorima istraživali ikonografske, grafičke, fotografske, audio i video fondove muzeja. Na suprotnom kraju, u hladu Ajfelove kule, natkriven sočivom od staklenih ljuski, nalazi se restoran. Ostavljajući utisak dela apstraktne umetnosti, senke simbola Pariza na podu i zidovima restorana posetioce suptilno vraćaju u realnost. Iako je avantura završena, sa terase, njen kraj posetiocu prepunom utisaka nudi i drugačiji pogled na svet koji ga okružuje, u nadi da će ga promeniti na bolje.

Možda najsažetiji opis muzeja daje sam arhitekta :

Ovaj muzej je stvoren oko specifične kolekcije, gde je sve projektovano i dizajnirano kako bi izazivalo emotivne reakcije na eksponate, štiteći ih od svetlosti a istovremeno zadržavajući retke zrake Sunca, nezamenljive u buđenju njihove duhovnosti. Na mestu ispunjenom simbolima šuma i reka, opsesijama smrti i zaborava, eksponati su našli utočište u dijalozima predaka koji su otkrivajući svoja ljudska umeća i svet oko sebe, izmišljali bogove i verovanja. To je jedan stran, jedinstven i poetičan prostor. Njegova arhitektura mora iskušati naše trenutne Zapadnjačke kreativne izraze. Kako bismo stupili u odnos sa svetim objektima koji su pred nama, sve ono što gradi ovaj prostor mora nestati iz našeg vidokruga i naše svesti. To je lako reći ali teško ostvariti i upravo je to zadatak arhitekte.

Rezultujuća arhitektura ima jedan neočekivani karakter. Da li je to arhaični objekat? Povratak na staro? Ne, sasvim suprotno, kako bi se dobio željeni rezultat, najsavremenije i najnaprednije tehniče su korišćene: velike prozračne staklene površine, često obložene printovima ogromnih fotografija, nasumično postavljeni stubovi koji oponašaju drveće i toteme, drvene rešetke koje nose fotovoltaične ćelije. Sredstva su nebitna, krajnji rezultat je ono što je bitno. Ono što je čvrsto naizgled nestaje, odajući utisak da je muzej jedno jednostavno skrovište bez fasada usred šume. Kada dematerijalizacija susretne simbole, postaje selektivna i tu iluzija postaje kolevka umetnosti. Nakon toga, sve što treba uraditi je stvoriti poetičnost uz malo protivrečnosti: Pariski vrt postaje sveta šuma, sa muzejem koji se razvija u njenoj dubini.

Save